Нема човјека који у своме животу не мора да се суочи са болешћу.Она је неизбјежно повезана са људском судбином.Ниједан организам није потпуно здрав.Здравље је увијек само привремена равнотежа између сила живота и других сила које им се супротстављају, при чему прве имају тек малу надмоћ.Свака наша ћелија опстаје само по цијену сталне борбе против сила које настоје да је униште.
Већ од младости наша ткива садрже простране оштећене и истрошене зоне ; од самог рођења ту се уписују узроци који ће убрзати њихов крај.

Чак и онда када сматрамо да смо здрави , болест је већ у нама, и то потенцијално, а биће довољно да нека од наших одбрана ослаби да би се појавила у овој или оној форми.Понекад ће она изазвати велика оштећења прије него што је будемо примијетили.

Све болести изазивају патњу и то већина физичку и психичку.Све су извор духовне патње, јер нам откривају, понекад и сурово,осјетљивост нашег положаја, опомињу нас да здравље и биолошки живот нису добра која трајно посједујемо, да је наше тијело , у овом животу  предодређено да слаби, разара се и на крају умире.

Са те тачке гледишта , болест изазива низ питања која нико није избјегао: Зашто? Зашто ја? Зашто сада ?За колико времена ? Шта ће бити са мном ?

Потребно је да , на овај или онај начин , савладамо то искушење , свјесно прихватимо болест и разне облике патње који је прате, да нађемо рјешења за проблеме које болест и патња пред нас постављају.Свако од нас током свог живота мора не само да рачуна са болешћу и патњом него и да , када оне наступе , настави да живи и тражи, упркос њима или у њима, своје испуњење.

Међу људским стварима , пише Св.Јован Касијан , ништа не заслужује да се сматра за добро, у пуном смислу ријечи, осим врлине која нас води Богу и непрекидно нас повезује са овим непромјењљивим добром.Једино зло је гријех , који одвајајући нас од Бога, који је добар, спаја са демоном који је рђав.

Тачно је да физичко здравље одговара нормама стања људске природе, стању његовог рајског живота и да оно , због тога, може да буде сматрано за добро у себи самом.Међутим , са друге стране , здравље човеку ничему не служи , не представља за њега истинско добро, ако није добро употријебљено, то јест ако није употријебљено за испуњавање Христових заповијести и за величање Бога.Стога Свети Василије пише: „ Уколико не чини добрим оне код којих се налази, здравље не спада у ствари које су добре по природи“.

Оно чак представља зло уколико доприноси томе да човјек постане незаинтересован за своје спасење , ако човјека држи далеко од Бога, дајући му варљив утисак да је сам себи довољан стварајући тако стање лажног благостања.Оно је још веће зло уколико се употребљава за предавање страстима које тако постају средство гријеха. Треба дакле да знамо, савјетује Свети Григорије Назијанзин, да мрзимо бесмислено здравље које води у гријех.

Према Христовом учењу , човјек треба да се плаши оног због чега у паклу може да изгуби истовремено и душу и тијело, али не треба да се плаши оног што може да погоди његово тијело а да му не убије душу.Болест сама по себи нема моћ да човјека одвоји од Бога и стога, са духовне тачке гледишта , не може да се посматра као зло за човјека.Ако је душа здрава , тјелесна болест не може човјеку да нанесе никакву штету, пише Јован Златоусти.Она је стога само привидно зло.Она чак може да представља добро , зато што човјек може, ако се њом цјелисходно служи, из ње да извуче велике духовне користи , стварајући тако , од оног што је првобитно било знак губитка , средство свог спасења.

Свети Григорије Назијанзин с тога на крају савјетује: „ Не дивимо се свакој врсти здравља  и не гнушајмо се свих болести“.

Према томе, у неким случајевима и са аспекта оног што је у духовном  погледу  добро за човјека , болест може да буде сматрана за добро више од здравља.Зато и виђамо многе духовнике како се, суочени са својом сопственим или болестима оних о којима се старају, Богу моле не за повратак  здравља на првом мјесту, већ за оно што је духовно најкорисније и како се, умјесто да тугују због болести, радују благодатима које од ње могу да стекну.

Оци нарочито истичу да нисмо узалуд и без разлога на мети болести, и позивају нас да будемо опрезни кад се разболимо , да не бринемо првенствено о природним узроцима болести ни о средствима за њихово отклањање, већ да откријемо значење које оне добијају у оквиру наше везе са Богом , и да јасно сагледамо позитивну функцију које оне могу имати у погледу нашег спасења.

Када искушење на тебе падне неочекивано, потражи његов циљ и наћићеш начин да га искористиш , савјетује Свети Максим.Зато је од почетка потребно да не допустимо да нас опколи патња, ако је присутна , и да превазиђемо границе у које она настоји да затвори душу па и читаво биће и читав живот.Због тога Свети Григорије Назијанзин савјетује једног болесника: не желим и заиста не сматрам да ти , који си изванредно упућен у божанске ствари, осјећаш оно исто што и обичан човјек, да се покораваш тијелу, да јецаш од патње као од нечег неизљечивог ; треба, напротив, од своје патње да створиш филозофију , да се супериорно уздигнеш изнад својих окова и да у болести видиш виши пут према свом добру.

Створити философију своје болести и патње за човјека значи да најприје увиди шта му оне показују о његовом животу.

БОЛЕСТ  ПОКАЗУЈЕ  НЕСРЕЋУ  ЧОВЈЕЧАНСТВА  ОДВОЈЕНОГ ОД БОГА.

У трулежности и патњи тијела човјеку  се показује  слабост његовог земног бића, пролазност његовог постојања на овом свијету и уопште његова крхкост , немоћ , његове границе.Губитак здравља се појављује као симбол па чак и видљиви знак губитка рајског стања. Сводећи душу у границе тијела, болест и патња разарају илузију пуноће и самодовољности коју човјек понекад може да има, понијет здрављем које је сматрао трајним.Болест га подсјећа да је прах.

Свети Јован Климакс каже да болест понекад има за циљ да понизи наш дух, а за  Св.Јована Златоустог управо за своје добро изложени смо болестима, док Свети Серафим Саровски пише да се  „ болешћу човјек враћа себи“.Пошто потреса биће, болест често човјека наводи да преиспита свој ранији лажни мир и размишља о циљевима свог живота.

Болест заиста слаби страствена осјећања према овом свијету, јер ум истанчан  патњом поима други , духовни свијет, а воља лишена себе саме њему тежи и читаву душу уздиже до   њега.Тако је Достојевски написао:“ Здрав човјек је увијек земаљски човјек, материјалан.“Али чим се разболи и нормалан, земаљски ред његовог организма се поквари, чим му се покаже могућност неког другог свијета, одмах , и то како се болест погоршава, односи са овим свијетом постају све тјешњи.

Тако схваћена и доживљена болест има за последицу не да сатре човјека, већ , напротив , да га окрене Богу, да га поново сједини са Њим, да га приближи Богу као његовом истинском почетку и истинском циљу, враћајући његовом уму мудрост-то јест право познавање свијета, самога себе, Бога.Бог уопште није дозволио болест зато да би нас понизио јасно каже Јован Златоусти, већ зато што је желио да нас учини бољим , мудријим и покорнијим Својој вољи, што је суштина сваког спасења.

Молитве за здравље, помазање освећеним уљем –уз благослов Оца Владислава, тако се и наше вечерашње предавање успјешно завршило.Свако добро од Господа свима.