Историја паланчишке парохије до данас није испитана, нити су документа о њеном постанку објављена. Вјероватно да су на то утицале и историјске околности као и чињеница да је стара архива паланчишке цркве спаљена и уништена за вријеме Другог свјетског рата.
Апел за обнову цркве на Пашинцу
Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем
АКАТИСТ ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ
Служба Светом Платону
Списак погинулих бораца ВРС
Претрага
Пријатељи
| О парохији |
|
Историја паланчишке парохије до данас није испитана, нити су документа о њеном постанку објављена. Вјероватно да су на то утицале и историјске околности као и чињеница да је стара архива паланчишке цркве спаљена и уништена за вријеме Другог свјетског рата.
Парохија паланчишка основана је поодавно и првобитно су је сачињавали села: Божићи, Велико Паланчиште, Мало Паланчиште, Црна Долина и Брезичани који се налазе на самој периферији града Приједора. Данас ову парохију сачињавају следећа мјеста: Велико Паланчиште, Мало Паланчиште, Црна Долина, Божићи, Пашинац, Горњи Гаревци и Горњи Орловци са укупно око 2.500 вјерника. Паланчишка парохија у свом саставу има два храма: храм „Успења пресвете Богородице“ у Малом Паланчишту и храм “Рођења пресвете Богородице“ на Пашинцу. Првобитна дрвена црква у Малом Паланчишту саграђена је у последњој четвртини 19. вијека. По казивању Ђурђа Бановића, године 1902, црква је запаљена и изгорјела је до темеља. О томе му је причао стриц Сава који је био 1882. годиште и имао је 20 година када је црква први пут запаљена. Запалила је нека Циганка муслиманка, по нечијем наговору из Черјека, казује Ђурађ. До 1905. године, свештеник служи у филијалном храму приједорске цркве на Пашинцу. Други храм „Успења пресвете Богородице“ у Малом Паланчишту, подигнут је и освећен 1905. године. Саграђен је такође од дрвета и био је у добром стању све до 1941. године, када су га усташе запалиле и срушиле до темеља. Према остацима темеља јасно се види да је дужина храма износила 12 метара, а ширина 5 метара. У црквеној порти било је шест ладара, а у њима се сједело о Божићу, Васкрсу, Великој госпојини и другим празницима, свједочи нам Ђурађ Бановић. У ладару је могло да стане око десетак људи, а имали су је Вучковићи, Вујичићи, Ковачевићи, Вучичевићи. Храна се доносила од куће и по цијели дан се остајало код цркве уз пјесму и коло. Природни прираштај становништва је у порасту до Другог свјетског рата, што нам показују и статистички подаци: године 1901: домова 200, вјерника 1793, мушких 810, женских 683. Године 1911: домова 284, вјерника 2110, мушких 1129, женских 981. Године 1923: домова 301, вјерника 2296, мушких 1223, женских 1073. Другим свјетским ратом редован живот цркве и црквене општине био је сасвим онемогућен. Српски народ испод Козаре стављен је, такорећи, ван закона. Хапшења и убијања вршена су на све стране. Први на удару били су свештеници и остали угледни људи. За вријеме Другог свјетског рата на служби у Паланчишту био је свештеник Бранко Кусоњић који је протјеран у Србију, а затим и у Америку гдје се и упокојио у Господу. Ухапшен је и његов наследник, свештеник Милан Миљуш и отјеран у логор Цапраг код Сиска, а одатле депортован у Србију. Наоружане усташке хорде разишле су се по селу вршећи разна насиља, убијања, паљење кућа, одвођење у логор... У Малом Паланчишту, као жртве усташко – фашистичког терора, животе су изгубили 125 мјештана. Најстарија особа била је 1872. годиште и звала се Ружа Бановић, а најмлађа особа је била 1941. годиште и звала се Мира Гаврановић. Велико Паланчиште, село недалеко од Приједора, испод саме планине Козаре, има трагичну историју. Становници овог села вијековима су дизали буне против свих оних који су гушили њихова вјерска и национална права, Турака, муслимана, усташа и фашиста. У Првом свјетском рату из Великог Паланчишта борило се 17 Срба солунаца. Године 1942, 20. октобра, усташе су у овом селу извршиле покољ у коме је страдало, према најновијим подацима, 464 српска православна становника, од дјетета које још није било проходало, до стараца. Том приликом запаљена је и црква у Малом Паланчишту, други пут у својој историји. Послије Другог свјетског рата владајући режим није помогао обнови нити развоју села парохије паланчишке и сусједних села. Последица таквог односа према преосталом становништву јесте изражена емиграција истог становништва у град Приједор и то махом млађе популације. У парохији паланчишкој од 1900-1941 године, број становника је растао, а крајем 1945. године број становника је преполовљен. Данас, на почетку 21. вијека, ова страдална села имају тек нешто више од 200 домова. Парохија је насељена сеоско-радничким становништвом. Домаћинства су махом старачка, док млађе становништво бољи живот тражи у Приједору. Комунистички режим је систематски радио на минимализму вјерског живота. Запаљена црква није обновљена, а за сва страдања домаћег становништва током рата заговорници „напредних“ идеја оптужили су Бога који није заштитио свој народ, незнајући историју православне цркве у којој су хришћани добровољно ишли на мучења и страдања зарад непролазног царства божијег. Последице такве пропаганде биле су огромне, нарочито до распада бивше Југославије и грађанског рата у Босни и Херцеговини, када свијест о припадности православној цркви помало почиње да се враћа. У парохији паланчишкој, на почетку 2009. године живи више од 300 одраслих Срба који су некрштени. Долазак у цркву на недељна и празнична богослужења је веома мали. Пост је апсолутно занемарен, а самим тим и причешће без којег нема истинског вјерског живота. Крсну славу слави свега око 400 домова од којих тек око 200 домова освећује славско жито и славски колач, без којих се слава претвара у обичан свакодневни ручак. Што се тиче свештенослужитеља у парохији паланчишкој, о њима се веома мало зна, јер је парохијска архива уништена и нађено је врло мало биографских података. Од 1900-1920. године на служби је био свештеник Милан Поповић. Од 1920-1930. парохијом администрира Милан Боројевић. Пред сам Други свјетски рат службује свештеник Бранко Кусоњић, а привремено је опслужује и свештеник из Кнежице, Милан Лабус. За вријеме рата, па све до 1971. године, парохију је опслуживао Милан Миљуш, а од 1971-1988. парохију опслужује парох други приједорски Петар Мркаљ. Од 1988. па до 1.августа 1989. године, парохију опслужује свештеник Ранко Малетић. Од 1989-2004. године, парохијом администрира свештеник Живко Ковјенић. Од 2004- 2007. године, парохијом администрира јереј Драган Хрваћанин. 9. маја 2007 године за привременог пароха паланчишког, по први пут од Другог свјетског рата, по благослову епископа Јефрема, бива постављен јереј Бладислав Бучановић, дипломирани теолог из Бочца код Бањалуке, рођен 1977. године. Основну школу је завршио у родном мјесту, а 1999. године Православну богословију у Србињу да би 2006. године дипломирао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У чин ђакона рукоположен је 11. марта 2007. године у цркви „Св.тројице“ у Приједору од епископа бањалучког Јефрема, а 18. марта 2007. године у цркви Покрова пресвете Богородице у Трну код Бањалуке од истог епископа. Парохију паланчишку данас сачињавају 7. села и два храма-храм „Успења пресвете Богородице“ у Малом Паланчишту и храм „Рођења пресвете Богородице“ на Пашинцу. Парохијски дом не постоји, али је у плану његова изградња код цркве на Пашинцу која ужива велико поштовање код народа и која ће тако постати прави духовни светионик ових крајева. |