12. И кад улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека,
13. И подигоше глас говорећи: Исусе,Учитељу, помилуј нас!
14. И видјевши их , рече им: Идите и покажите се свештеницима.И догоди се , док одлажаху, да се очистише.
15. А један од њих , видјевши да је излијечен , врати се славећи Бога  из свега гласа.

16.И паде ничице пред ноге Његове и заблагодари  му. И тај бјеше Самарјанин.

18.Како се не нађе ни један други да се врати и даде славу Богу, него само овај  иноплеменик.?
19. И рече му : Устани и иди ; вјера твоја спасла те је .

Данас сте чули Јеванђељску причу о томе како је  Исус Христос  исцелио десет губаваца ( Лк.17, 12-19 ).

Губа је болест која је претежно распрострањена у јужним земљама. На човековом  лицу и телу се појављују флеке, тело губи осетљивост , трули, лице отиче.Човеку испадају коса и зуби, из уста непрекидно цуре смрдљиве бале.Месо отпада , остављајући голе кости.Понекад човеку исцуре  очи,он постаје слеп, одумиру му прсти на рукама и он не може чак да принесе храну устима.

Губавац се претвара у живи леш.Раније су губавци протеривани из градова  и села.Они су живели у шуми, у колибама , понекад су им  људи доносили храну на договорено место.Гоњени глађу, они су лутали око великих градова како би се људи сажалили и бацили им нешто да поједу.Људи су их терали као дивље звери .Рођаци су губавце оплакивали више него мртваца.
Кад би губавац умирао негде у шуми или поред пута , чак ни птице грабљивице нису кљуцале његов леш заражен смртоносним отровом, а дивље животиње су га обилазиле.Други губавци су морали да закопају тело или да га спале.

После такозваних крижарских похода ова болест је продрла у Европу и изазвала у њој ужас.Губавци су морали да носе на лицу бело покривало као капуљачу са прорезима само за очи како својим изгледом не би плашили људе. На другима је висило звонце и његова злослутна звоњава  је  упозоравала  људе да се склањају с пута.Међутим, браћо и сестре, губавци су заборављали ко су :Јевреји, Самарићани, Арапи или Грци.Пошто су их њихови саплеменици истерали, они су постојали као један народ.Са својим  законима, сједињени заједничком несрећом, губавци су често били међусобно веома повезани и испољавали су најнежнију љубав једни према другима.Код њих , који су изгубили све земаљско , као да се срце отварало за истинско пријатељство.Они су делили последње парче хлеба, јели су из једне чиније, грејали се покрај једне ватре.Несрећа их је изједначавала, као што је мртве изједначавао заједнички гроб.

Кад је Господ наш Исус Христос, идући у Јерусалим , улазио у неко село срео је десет губаваца. Они почеше да призивају Господа, да Га моле за милост:Исусе Учитељу! Помилуј нас. ( Лк.17,13 )- односно, исцели нас!

Немоћна је била људска помоћ-ови несрећници су већ били осуђени на мучну смрт, њихово стање било је горе него стање робова који раде у каменоломима и рудницима, или злочинца који су до краја живота затворени у тамницама.За њих више као да није било повратка у живот, али су ови губавци очигледно чули за Исуса-Великог Пророка и Чудотворца и зато су викали:Исусе Учитељу! помилуј нас.

Губа разједа грло и уста и због тога је уместо крика из њихових уста излазио само промукли шапат:Исусе Учитељу!помилуј нас.

Господ заставши рече:Идите , и покажите се свештеницима( Лк.17,14). Они повероваше да ће бити исцељени и упутише се путем ка Јерусалиму,у храму којем су свештеници требало да посведоче да су исцељени.И ево, још на путу они осетише силу благодати Божије која се улила у њих и исцелила их.

Дете не зна за час свога рођења, а ови несрећници као да су доживели своје друго рођење.Њихове страшне ране се зацелише.Кожа налик на крљушт спаде;појави се нова – чиста и бела , као у детета, и они су већ очигледно замишљали како се враћају породицама, како их дочекују са сузама радосницама, како грле своју децу, седе у кругу пријатеља и причају о великом чуду. Они су већ видели пред својим очима светлост у родитељској кући и зидове Јерусалима; само су једог заборавили:Онога Ко их је исцелио.

Исцељени Милошћу Божијом они су заборавили Самог Бога и сваког тренутка су били све даље од Христа. Њих деветорица су били Јевреји, један је био Самарјанин.Јевреји су још од детињства знали да Спаситељ треба да дође у свет:о томе су их учили у синагогама, о томе су слушали проповеди у храмовима. Чудо је требало да их очигледно увери да је Спаситељ Светa пред њима.Међутим, они наставише да иду својим путем.Називајући себе децом Аврамовом они нису желели Бога, већ дарове Божије ,не  Небеског Оца , већ Његово наследство.

Вратио се само Самарјанин,пао је пред ноге Исусове, захваљујући и хвалећи Бога, прослављајући Га , као Месију. Господ рече:Не исцелише ли се десеторица? Где су дакле деветорица? Како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу, него само овај туђинац? (Лк, 17, 17-18 ).Ово питање је било намењено Његовим ученицима, апостолима, да би они, пошто су сами били Јевреји, схватили да је Спаситељ света дошао ради свих људи, ради свих народа, ради свих нација.Сад је ове народе света представљао један Самарјанин који је лежао пред Христовим ногама.

Господ му је рекао:Устани, иди;вера твоја спасе те (Лк.17,19 ).Каква вера ? Веровали су и други губавци да ће се исцелити; у несрећи су веровали а у срећи су заборавили Бога, као што се и с нама често дешава.

Свети Исак Сиријски каже: „Знам људе који су остали чврсти у несрећи, али не знам никога ко се није променио у срећи и успеху“.

Вера Самарјанина у Христа као Месију и Спаситеља света је вера у то да Онај Ко је исцелио његово тело може да исцели и његову душу, да Онај Ко га је вратио његовом народу може да му отвори врата раја, да му Онај Ко му је даровао очишћење од губе дарује и опроштај грехова, и вечни живот.

То је такозвани буквални, историјски смисао ове приче, али постоје и други-морални смисао.Ми треба непрестано и за све да се захваљујемо Богу.Неки од нас ће рећи:“ Због чега да се захваљујем Богу?“ Захваљуј се Богу за то што нас је створио, што је створио небо и земљу, што нас је створио као људе, једина бића на земљи украшена образом и подобијем Божијим.Благодари за то што ти је Господ дао веру;благодари за то што припадаш Православној Цркви;благодари за то што те Господ није оставио да пропадаш у гресима својим, већ је Син Божји сишао на земљу, разапео се због тебе;што ти Господ опрашта грехове твоје и храни те Телом и Крвљу Својом; што Господ испуњава твоје молитве;што толико твојих вршњака већ лежи у гробу, а ти живиш, и сваки дан може бити дан твог спасења.

Постоји и мистички смисао.Губавци су викали:“Исусе, Учитељу! помози нам“. У њима је већ одавно пресушила нада на човека, али није нестало уздање у Бога.

За Анђеле ми смо такође губавци у гресима.Наше душе су у очима Анђела исто тако ужасне и одвратне као тела губаваца.Али ми знамо свог Спаситеља, и зато у свом срцу увек треба непрестано да говоримо:“Господе Исусе Христе, Сине Божији , смилуј ми се грешном, исцели ме , спаси ме!“

Желели би смо да се молимо чиста срца, а из нашег срца цури гној, као из смрдљивих уста губаваца.Али је Господ чуо њихов шапат.Он чује и тајни глас нашег срца!

Овде постоји и још и еквисиолошки смисао.Господ каже:Идите, покажите се свештеницима. Господ је Цркви дао велике Тајне које могу да очисте, да духовно препороде и оживе човека.То су Тајне јелоосвећења, покајања и Причешћа.

У овој Јеванђељској причи постоји и симболички смисао:губавци су као човечанство после пада у грех, људи одбачени од своје старије браће-Анђела; људи су осуђени на смрт и пакао.Али Господ се разапео на крсту како би исцелио човечанство, док већина људи налик на девет губаваца показује равнодушност и хладноћу према Голготској жртви Спаситеља.

Треба да благодаримо Богу за све, да благодаримо чак и за искушења и патње које нам Он шаље.

Један подвижник је рекао:“ Неискрен је  у љубави онај ко не благодари Богу у муци као у радости.“ А други је одговорио: „Неискрен је онај ко не прима жалост као радост и ударце као благослов“.
Омиљена молитва Светог Јована Златоустог су биле речи:“Слава Богу за све!“

Гордо срце не може да се захваљује Богу , гордо срце је увек озлојеђено, оно је стално немирно,оно је увек незадовољно.Понекад је гордом довољно да чује неку реч, чак је довољан нељубазан поглед па да се његово срце испуни мржњом.Срце гордог човека не зна за духовну радост-највећу срећу.Само се смиренима откривају тајне Божије и тајне Божанствене љубави, само смирен човек може да благодари Богу за све.