И поред тога што болест и патња могу и треба  да буду наш преображај у Христу и што могу да представљају пут до духовних врхова, ипак их не треба жељети ни намјерно изазивати.Јер оне човјеку одузимају много снаге која се непотребно расипа у борбама тијела.


Било би стога далеко пожељније да енергија која се троши буде употријебљена за испуњавање заповијести и величање Бога, утолико прије што за то свето дјело човјек нема никад довољно снаге и што је снага којом располаже и онда када је здрав веома мала у односу на снагу којом би требало хвалити безкрајну славу Бога Трисветог. Зато Свети Таласије препоручује: „ Третирај своје тијело као слугу као слугу заповијести чувајући га којико год можеш од свих болести.“

Ако са једне стране , болести подстичу духовни живот, оне га са друге стране ометају, као што истиче Никита Ститат: „ Колико су корисне почетницима , исто толико штете наносе онима који су напредовали у испаштањима врлина.Оне их онемогућавају да се посвете Божијим стварима, под боловима и патњама отежавају размишљање њихове душе, ремете је под облаком обесхрабрености, троше скрушеност под неплодношћу испаштања.

Подразумијева се дакле да здравље, под условом да га живимо у Богу и за Бога, треба више вољети од болести.Не ради се о обичној учтивости када духовници по узору на апостола Јована желе добро здравље својим посјетиоцима и онима којима пишу, ни кад се Црква, у свим литургијским служењима, моли Богу за очување или опоравак здравља свих својих вјерника. Тај циљ повратка здрављу јасно је показан у јеванђељима:У догађају у којем Христос исцјељује Петрову ташту читамо:“ Пусти је ватра , и устаде и служаше му ( Мт.8,15 ), а код оздрављења паралитичара каже се:

„ И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде дому своме славећи Бога „ ( Лк. 25-26 ).

У овим условима , тражење оздрављења изгледа чак као задатак за хришћанина, како то каже Свети Исак Сиријски.:“ Онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење“.И Теодорит Кирски с тим у вези исправно употребљава једно војничко поређење:“ Они који су изложени нападима болести настоје да отјерају болове из свог тијела као што тјерају непријатеље.“

Иако је међу људе дошао да лијечи њихове духовне болести, Христос је без оклевања исцјељивао тјелесне болести и немоћи оних који су Га то молили.Он у болестима и немоћима није видио нужну патњу. Он се уосталом људима отворено представља као љекар: „ Не требају здрави љекара него болесни „( Мт.9,12 ).А многа исцјељења која Он врши и која Јеванђеља настоје да опишу свједоче да Он подразумијева да је не само љекар за душу већ исто тако и љекар за тијело.
Као љекар за тијело , Он се појављује пред многима који га познају из периода његовог земаљског живота, својим противницима , чија је једна од првих оптужби да је Он исцјељивао у суботу, али и онима који су Му у  гомилама прилазили да би добили излечење својих тјелесних болести и тјелесних одузетости.


Позвавши Својих дванаест ученика, Христос им преноси своју исцјелитељску моћ; Он их чини љекарима сличним Себи, дајући им моћ да наређују нечистим духовима и да их тјерају ( Мк.6,7, Лк. 9, 6 ), као и да лијече било коју болест или немоћ.Та исцјелитељска моћ биће затим пренијета на све Апостоле и све оне који подвижништвом буду постали слични Христу, свете богоносце, чија житија говоре о бројним излечењима која су учинили и који ће се , као и он звати „ њекарима“.

Христос међутим остаје“ једини љекар“ јер кроз апостоле и светитеље Он лијечи:они могу да лијече само у Његово Име и сматрају  се обичним посредницима.Тако Свети апостол Петар онима који су присуствовали чудесном исцјељењу каже:“ Шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај хода....И ради вјере у Име Његово ( Христово )овога кога видите и познајете утврди Име Његово“.( Дап.3,1-16 ).

А Свети Атанасије Велики се овако изражава у вези са Светим Антонијем:“ Кроз њега Господ излијечи више особа“.Свети Атанасије уосталом пише да је Свети Антоније , послије исцјељења, увијек захваљивао Господу.Он је болеснике подсјећао да исцјељивање не припада ни њему ни било коме , да је то могуће само Богу.А сам Свети Антоније истиче:Немам моћ да лијечим ја , биједан.Исцјељење је дјело Спаситеља: Он је милосрдан на сваком мјесту према онима који Га призивају.Господ је чуо моју молитву, Он је открио Своју љубав према људима откривајући им  да ће Он лијечити.

Таква објашњења су потребна јер су људи у случају чудотворног оздрављења  више склони да величају чудотворца него Бога, као што су то становници (Митре)  учинили према Светом Павлу и Светом Варнави , за које је говорио : „ Богови постадоше слични људима и сиђоше к нама“ ( Дап.14,8-13 ). Двојица апостола су с много труда успјели да их увјере да су људи као и они сами и да их подстакну да се обрате Богу живоме.

Да би избјегли такав неспоразум и да им се не би приписале заслуге за излечења која они врше преко Моћи Бога, свети исцјелитељи у својој понизности , често прибјегавају материјалним посредницима,изводе ритуале или дају чудна упутства најчешће лишена сваке љековите вриједности, скрећући тако са себе самих пажњу и захвалност људи које исцјељују, да би они лакше и потпуније могли да се окрену према Ономе ко је једини извор свих оздрављења.


Након предавања и нека постављена питања на које је дао своје мишљење Отац Владислав и напоменуо да је битна МОЛИТВА, ВЈЕРА И  БОГУУГОДАН ЖИБОТ –за спасење и оздрављење.Након тога молитва за здравље и помазање освећеним уљем.


Љета Господњег:12.05.2010.год