Драга браћо и сестре,

Нека вам је срећан и Богом благословен почетак Великог и Часног поста.Овом приликом желим да вам упутим поруку мира и љубави са надом да ће јеванђеље које смо учили у недјељу Сиропосну уистину постати живот наш.А у њему се каже, да , ако не опростимо ближњима гријехе које су нам учинили неће Господ ни нама опростити сагрјешења наша.





И заиста, вријеме поста јесте вријеме измирења једних са другима и са Богом а не вријеме свођења рачуна и истјеривање правде.Нека дани поста, буду дани када ћемо сагледати живот наш и када ћемо учинити бар један корак ка Господу.Тако сагледан и преображен живот наш изродиће врлину праштања којом ћемо опростити  „ дугове“ нашим ближњима како би и Господ опростио и нама „ дуговања „  према Њему.

Како је вријеме поста  вријеме и милостиње и љубави према онима којима је милостиња потребна, дозволите ми да вам овом приликом упутим и неколико поука Светих Отаца које се односе на ову врлину коју ако не задобијемо не можемо онда очекивати да и Господ буде милостив према нама.

1. Уколико је свијет пун биједа и јада, утолико је потребно да људи олакшавају те биједе осјећањима доброчинства и дјелима милосрђа
.
2. Човјек који може указати помоћ и учинити добро , но не указује га и не чини, жалосно је и уједно недостојно биће.( Леонид,архиепископ Јарославски ).

3. Не одвајати и не давати сиромасима од онога што остаје сврх наших потреба, значи отимати туђе добро.( Блажени Августин ).

4. Богом је допуштено да на земљи буде много ојађених, сиромашних, несрећних, да би се они спасли својим трпљењем, а ти-својим милосрђем.

5. Са каквом ћеш се надом молити Богу, када сам не обраћаш пажњу на мољења подобних теби људи. ( Св.Јован Златоуст ).

6. Има их који,при тражењу милостиње од стране сиромаха , говоре: „ Бог ће дати“ .Неразумно чиниш ако тако чиниш према невољном брату.Сиромашка шаље теби Бог, а ти га обратно шаљеш Богу ријечима: „ Бог ће ти дати“. Та Бог ће дати , неизоставно ће дати, али дај и ти.Он ће дати сиромасима ;но да ли ће теби указати Своју милост, која је теби неупоредиво више потребнија, него ли сиромашку твоја милостиња?

7. Идите и наслиједите Царство Божије, рећи ће Господ милостивима , не стога што нисте сагријешили, већ зато што сте милостињом очистили гријехе своје.( Блажени Августин).

Може се рећи да се болест у два смисла човјеку дешава због гријеха.У првом смислу , она се јавља као последица првобитног гријеха, када се односи на гријех човјечанства које је потекло од Адама, или као последица  личног гријеха.У другом смислу, она је средство које Бог даје човјеку да буде прочишћен од својих гријехова.Ту очишћујућу функцију  болести често су истицали Оци, послије Светог апостола Петра који тврди:“ Ко пострада тијелом престао је да гријеши“ ( 1 пет.4,1 ).

Патње, болести, рђаво здравље , болови које наше тијело може да осјети, рачунају нам се за опроштај наших грешака, каже Свети Јован Златоусти који у овим боловима види огањ у коме смо прочишћени. Свети Варсануфије пише једном од својих духовних синова: „ Онолико колико Бог твом тијелу допуста да пати, толико ти омогућава олакшања твојих грешака“.

Света Синклитикија  проповједа: „ Болести и клонулост нашег тијела, све је то за нашу добробит, за прочишћење наших жеља“.Свети Исак Сиријски у истом смислу пише:“ Патње убијају задовољство страсти“.А Свети Јован Климакс запажа да „ болест понекад има за циљ да нас прочисти од гријехова“.Свети Јован Златоусти подвлачи парадокс који одатле проистиче: „ Бол нам је дата због гријехова, а бол нас ослобађа гријеха.Гријех рађа бол, а бол убија гријех“.

Христовом милошћу болест тијела може тако да служи као лијек болестима душе.Свети Максим Исповједник показује како је Христос Својим Страдањем промијенио смисао бола:док је бол за нас раније био праведна последица гријеха и на неки начин дуг који је наша природа због њега плаћала, Христос је својом незаслуженом патњом  од њега за нас створио средство осуде гријеха и приступања божанском  животу.

Болест и патње које човјека прате често су саставни дио бројних невоља кроз које он треба да прође да би ушао у Царство Божије, оне у великој мјери сачињавају крст који он треба да узме и носи да би био достојан  Христа, да га слиједи на путу спасења који нам је отворио.“ Ако свјесно не искуси Христове патње, душа никада неће бити у заједници са Њим“ -  тврди Исак Сиријски.

Зато што доприносе мучењу тијела, разарању страсти које сачињавају старог човјека, болест и патње које је прате сличне су разним облицима аскезе ( пост, бдења, разни облици тешког тјелесног рада ) ,који на првом мјесту теже том циљу и чији бол пише Свети Григорије Палама“ болест убија грешност тијела и чини умјеренијим мисли које изазивају грубе страсти“.Према томе, болест и патње могу да замијене аскезу и да ње ослободе оне који су болесни и пате.

У исто вријеме када болешћу човјека прочишћава од његових гријехова и страсти, Бог му омогућава да се врати на пут врлина и да на њему напредује.“ Што нас Бог више мучи, то нас чини савршенијима“, пише Свети Јован Златоусти.

Хришћанин у болести најприје налази прилику да покаже и ојача своју вјеру.“ Од оних који не знају за Бога, пише Свети Кипријан, разликујемо се по томе , што се они жале и проклињу несрећу, док нас несрећа не само да не одвраћа од праве храбрости и истинске вјере, већ нас јача кроз бол.Тако, било да смо исцрпљени кидањем  своје утробе, да нас веома жестока ватра пржи изнутра све до грла, да наше снаге непрестано исцрпљују повраћања или да су нам очи потпуно црвене од навале крви, да смо најзад захваћени гангреном и присиљени да са тијела ампутирамо неки од удова или да због неке болести одједном више не можемо да се служимо својим ногама, видом или слухом, све те болести су прилике да продубимо своју вјеру.

На другом мјесту, болест пружа прилику да се стекне основна врлина стрпљења, и чак да се у њој достигне највиши степен „ јер ако стрпљење уопште побјеђује остале врлине, стрпљење у болу побјеђује над свим осталим врстама стрпљења“, пише Свети Јован Златоусти који овако објашњава ову чињеницу:будући да „ болест представља најнеподношљивију патњу, управо њу подносећи , највише доказујемо стрпљење.

„ Када те буду мучиле неугодности , страдања у болести или нешто слично, труди се да не изгубиш из вида ријечи Светог Писма: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије ( Дјела ап.14,33 ) каже преподобни Амвросије Оптински.“

Из овако стеченог стрпљења проистичу многобројна духовна добра.Ова врлина је наиме  извор многих  других  врлина, а на првом мјесту  н а д е, као што то проповиједа Свети Павле: « Невоља гради трпљење , а трпљење искуство, а искуство наду.» ( рин. 5,3-4 ) .

Патња која прати болест доноси још и покајање , подстиче на скрушеност и изазива у души повољно  расположење за молитву.

Поменуте последице се са своје стране  показују  корисним  зато  што представљају  суштинске покретаче сваког духовног живота.

Треба међутим бити  свјестан да прочишћење страсти и стицање врлина и разних  духовних благодати  у болести , не представљају последице саме болести ни патње које је прати, већ су  Божији дарови за болести и патње, и да човјек да би их  стекао , треба да се понаша на одговарајући начин, то јест, да покаже да је спреман да их прими, да се окрене  Богу, отвори његовој милости, да се труди да је упије.

Човјек треба активно да учествује у божанском дјелу које има за циљ његов духовни напредак и спасење.

Болест  у ствари представља искушење.Она оног кога погађа ставља у Јовов положај: Ђаво га искушава  да куне Бога  или бар да се одвоји или  удаљи  од  њега, затварајући се гордо у себе или предајући се разним страстима  чије искушење тада упознаје.

Бог тиме жели да му омогући  да покаже пуну мјеру своје привржености  Њему и да , својим напорима савлада искушење , у потпуности стекне врлине које му Он дарује  да би  га што тјешње сјединио са собом. 


Текст и слике : Стана Меселџија

Љета Господњег,17.02.2010.год.