Драга браћо и сестре, приликом ступања у свештенички чин сваки кандидат полаже свештеничку заклетву у којој се између осталог каже: „ Ја (име кандидата), који желим да примим свештенички чин, знам да је тајна свештенства велико дјело, да су са тим скопчане тешке дужности, за извршење којих мораћу да дам одговор на Страшном суду Христа Господа. Ипак, савијам свој врат пред вољом Светога духа, да Му се не бих противио. На ово се заричем и заклињем свемогућим Богом, пред његовим Светим јеванђељем: да вјерујем и да ћу вјеровати, чврсто и несумњиво, у све догмате које исповиједа наша Света црква; да ћу се придржавати њених наређења и саборских правила, и ни у чему нећу другачије мислити, него само онако како разумије и мисли света, саборна, источна једина Православна црква. Заклињем се да сам дужан и да ћу по рукоположењу у свештенички чин своје свештеничке дужности вршити са сваком брижљивошћу и тачношћу,чашћу и чистотом.

Заклињем се да ћу повјерене ми људе учити Закону Божијем марљиво и ревносно, а и сам ћу се исто тако усавршавати у читању Светога писма и у разумијевању духа његовог.“

Из овог дијела текста свештеничке заклетве јасно се види да је дужност свештеника између осталог да народ у својој парохији учи вјери православној и животу по Јеванђељу онако како нам је то Христос оставио.

Стога ми дозволите да вас и ја на почетку ове године Господње поучим оној истој вјери и побожности којом су мене учили моји учитељи почевши од мојих првих духовних корака у манастиру Крка код Книна у којем сам се учио пуне три године па преко Дивчибара код Ваљева и Фоче гдје сам довршио петогодишње богословско школовање па све до Београда у којем сам завршио Богословски факултет 2006. године.

За вријеме школовања имао сам прилику да посјетим многобројна мјеста Србије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, односно, обишао сам многобројна мјеста у којима су настањени православни Срби, те сам тако имао прилику да се упознам са вјером и обичајима наше браће Срба у различитим крајевима свиjeта.

Драга браћо и сестре, налазимо се у времену тешких политичких, друштвених и економских проблема. Свијет је подијељен и завађен. Владају немири и ратови, убиства, дроге, трговина дјецом, криминал итд. Оваквих проблема било је увијек у историји људског рода, али се наш народ са вјером у Бога увијек успијевао са њима да избори. Међутим, снажан ударац нашој православној вјери дао је комунизам који је скоро педесет година трајао на овим просторима. У том периоду  вјера је ослабила, а лоши обичаји надвладали су оне добре. Слава је остављена, дјеца се више нису крштавала, младенци се нису у цркви вјенчавали, а многи су сахрањени без учешћа свештеника. Али, слава Богу, у задње вријеме многе ствари су се промијениле мада увијек може и више и боље.

У настојању да се наша побожност и наш духовни живот подигну на виши ступањ, неопходно је послушати глас своје цркве која увијек служи Богу и народу. Тамо гдје је народ тамо је и црква Божија која своју дјецу, то јест, своје крштене чланове окупља и учи их оном истом Јеванђељу и заповијестима које нам је Христос оставио и добрим обичајима који су нам оставили наши претци.

Међутим, у мноштву добрих обичаја које има наш народ нашло се и неколико лоших обичаја који су релативно скоро ушли у наше животе, а који су се тако снажно примили у нашим крајевима, наносећи истовремену велику штету истинском вјерском животу и нашим тешким финансијским приликама. На првом мјесту ради се о обичају везаном за хришћанску сахрану, односно о припремању ЗАДУШНОГ РУЧКА.

Драга браћо и сестре, сахрану православног, крштеног Србина, сачињава опело или молитва за покој душе умрлога коју врши свештеник, паљење свијећа, опраштање од покојника и испраћај до гробља. Ни у једном црквеном закону који су у важности више од двије хиљаде година није записано или препоручено припремање хране и пића, а што је данас у неким нашим крајевима незаобилазни детаљ, па чак и важнији моменат од молитве за покој душе умрлога.

Стиче се утисак да сахрану сачињава ручак а не молитвени обред!  Из уста многих вјерника могао сам чути ријечи туге, бриге и огорчености како све то исфинансирати када се нађу у таквој ситуацији. Припремити задушни ручак у ова тешка времена значи претрпјети велики финансијски губитак, а у већини случајева постати и дужник. Поједине породице у таквим ситуацијама подижу и кредит па тако постају вишегодишњи дужници банке. Али оно што је најгоре, души упокојенога на тај начин се не може помоћи. Она одлази на Суд Божији припремао се ручак или не.

Упокојеном се помаже молитвом, паљењем свијећа, давањем њихових имена да их свештеник помиње на Светој литургији, чињењем добрих дјела за покој њихових душа итд.

У Црној Гори, нарочито на приморју, код куће покојника, приликом изјављивања саучешћа породици, попије се кафа и ракија, а са гробља на ручак се враћа само родбина.

У Београду је слично, док у осталим дијеловима Србије је различито, од великих гозби у тимочкој крајини гдје су  углавном настањени Власи, па до скромнијих обиљежавања у осталим дијеловима, а у неким селима у договору са својим свештеником, народ је у потпуности одбацио тај штетни обичај и не припрема задушни ручак.

Из овога се јасно види да задушни ручак није обавеза према покојнику, а тамо гдје се и припрема да може бити далако скромнији него што је то случај код нас.

Стога вас позивам драга браћо и сестре, да послушате глас вашег свештеника који се заклео на Светоме јеванђељу да ће свој народ учити истинитој ријечи Божијој, и да одбаците штетне обичаје који су се натоварили на ваше домове. Наш народ је довољно оптерећен и без ових штетних обичаја тако да им друга оптерећења у овим тешким данима нису потребна.

Немојте се бринути шта ће други рећи због вашег поступка, брините се само како да угодите Богу-то је наша света дужност.Уосталом, ваше дугове ако до њих дође неће нико враћати него искључиво ви!

Недавно сам имао диван примјер побожних људи који су сав новац који би потрошили на припрему задушног ручка дали за обнову цркве на Пашинцу и изградњу цркве на Уријама, а за покој душе њиховог сродника.Тако су себе уградили у вриједности које не пролазе, јер док год ове цркве постоје помињаће се и њихово име пред Богом.

Уколико не желите укинути задушни ручак, који, опет понављам, пред Богом нема никакву важност за душу упокојенога, предлажем да га сведете само на чланове породице по повратку са гробља, а за остале послужење кафом и пићем прије поласка на гробље.

Осим тога, драга браћо и сестре, када се ручак и припрема, неопходно је држати се и Божијих заповијести о посту. То значи, ако се сахрана деси у сриједу или петак или у вријеме четири велика поста (васкршњи, божићни, петровдански и великогоспојински), тада се обавезно припрема посна храна. Велики је гријех мрсити у те дане. Гажењем поста навлачи се гњев Божији на себе, а онда се често питамо откуда болести, невоље, умирање младих људи, страдања итд.

Несхватљиво је када се у посни дан припреми мрсни ручак, па се још инсистира да и свештеник буде за таквом трпезом под изговором да је за њега припремљена риба. Православни свештеник нема шта да ради за таквом трпезом. Зар може прочитати молитву над мрсним ручком и  тако дати   људима благослов да  мрсе. Какав је то онда свештеник који пристаје да људи мрсе у дане када је пост? Уосталом, врло лако може бити оклеветан да и он мрси! Јер у мноштву људи, не виде баш сви да он једе рибу. Неко ће можда изрећи и неистину да он једе месо. А штета је онда за њега непоправљива. Између осталог, не једе се ни риба сваки дан у вријеме вишедневних постова.

Постоји понекад и љутња од стране народа када свештеник и у мрсни дан не оде на ручак. Чини ми се да такав став потиче више из непознавања свештеничког живота него из зле намјере. Драга браћо и сестре, ово је вријеме и духовне и материјалне обнове наше Цркве. Током и послије Другог свјетског рата цркве су рушене и затваране а свештеници убијани и прогоњени. Са падом комунизма стигла је слобода Цркви и њеном вјерном народу. Народ сада слободно исповиједа своју вјеру, а млади свештеници су заузети више него икада. Сви ми предајемо вјеронауку у школама, градимо и обнављамо цркве, парохијске домове, црквене сале, капеле, учествујемо у културном и духовном животу мјеста у којем службујемо, присуствујемо школским сједницама, сједницама црквеног одбора, прикупљамо разне врсте помоћи, вршимо богослужења у црквама, крштавамо, благосиљамо домове богојављенском водицом, одлазимо пријатељима на славе, крштења, вјенчања а нешто мало преосталог времена морамо посветити и својој породици или лијечењу неке своје болести. Већину од ових набројаних ствари свештеници раније нису могли да обављају, јер им је то било онемогућено. Поменућемо само да у школама није било вјеронауке, а цркве се нису градиле као што је то случај данас, самим тим понекад су могли и отићи на задушни ручак, док је данас све теже младом свештенику да се одазове на такав позив.

Стога вас молим за разумијевање ако понекад у вријеме мрсног дана не могу доћи на задушни ручак због многобројних обавеза, а у посне дане свештенику није ни дозвољено да сједи за мрсном трпезом, без обзира да ли је за њега припремљено посно јело, јер ако је пост онда је он обавезан за све, а не само за свештеника. Уосталом црква се бори против припреме задушног ручака па је потпуно апсурдно видјети свештеника на мјесту  против чега се црква којој служи бори.

Све ово односи се и на молитвене догађаје у четрдесети дан по упокојењу, полугодишњицу и годишњицу. Скромно, уз учешће свештеника и у присуству родбине и пријатеља извршити молитвени обред, упалити свијеће, узети кашичицу жита за покој душе, а потом се вратити својим свакодневним обавезама.

Недавни догађај када нисам могао отићи на сахрану некрштеном човјеку изазвао је велико чуђење код неких вјерника у парохији Паланчишкој.

Драга браћо и сестре, долазећи међу људе, Христос нам је донио Јеванђеље о томе како задобити живот вјечни. У Светом писму Новога завјета налазе се ове Христове ријечи „ Заиста,заиста вам кажем који вјерује у мене има живот вјечни“ (Јован 6,47) а на другом мјесту стоји написано „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ ( Марко 16,16). Држећи се вјерно свега онога што је Христос учио и проповиједао, Православна црква је од самог њеног настанка проповиједала да је крштење врата кроз која човјек улази у цркву и постаје њен члан и тиме задобија сва права у цркви између осталог и право да буде сахрањен према православном обреду уз присуство свештеника. Онај који не жели да се крсти и тако постане члан цркве Христове, значи  не признаје Бога и цркву Његову и самим тим нема никаква права у цркви, па ни на сахрану по њеном обреду. Свештеник који би ово прекршио и извршио опело некрштеном човјеку, био би рашчињен у најкраћем могућем року. Уз овај текст достављам вам текст блаженопочившег патријарха српског Павла како бисте се детаљније упознали о овом проблему.

С тога позивам сваког Србина из парохије Паланчишке који се није крстио да то учини што прије и тиме постане члан једне, свете, саборне и апостолске цркве и тиме себи отвори врата Царства небеског, како се овакви немили догађаји не би понављали.

Када је у питању случај самоубиства црква је одувијек осуђивала самоубиство као тежак и неопростив гријех, а научници су доказали да се три четвртине самоубистава изврши у свјесном стању, свјесно се одричући Бога и наде у милост његову. У таквим случајевима као и код случаја некрштеног човјека свештеник не може обавити православно опело. У случају када је самоубиство извршено у несвјесном стању, у нервном растројству, виша црквена власт може дозволити накнадно опело у тишини и у присуству најуже родбине. И по овом питању достављам вам текст блаженопочившег патријарха српског Павла како бисте се детаљније упознали ако, не дај Боже, десе се овакви случајеви.

Драга браћо и сестре, још једном желим вам благословену 2010. годину у којој вам желим мира, хришћанске вјере и љубави, здравља и пословног успјеха. Посјећујте цркве ваше и молите Господа да вам дарује оно што вам је неопходно за живот, јер Господ је рекао „ куцајте и отвориће вам се, тражите и добићете.“ Сваке сриједе у цркви на Пашинцу са почетком у 18 часова служи се молитва за здравље и одржава се вјеронаука за одрасле у којој можете да се научите основним истинама хришћанске вјере. Сваке недеље са почетком у 9 часова ујутру у цркви на Пашинцу служи се Света литургија на којој можете да се причестите. Служба у цркви на Паланчишту служи се сваке прве и задње недеље у мјесецу са почетком у 11 часова ујутру.

парох паланчишки
јереј Владислав Вучановић