И ове 2011. године Господње желим да вас поздравим и да вам у њој зажелим мир и радост од Господа нашег Исуса Христа и Пресвете Богородице као заштитнице ове парохије, са надом да ћемо  наступајућу годину искористити на морално усвршавање и сопствено спасење,

Због чега треба да размишљамо о смрти, трулежности, прљавштини и пороцима? Зар је могуће да човек не може одмах да окрене своју душу ка Богу и види свет у другој светлости, јер свеци су гледали на људе, чак и грешне, као на Анђеле, а за неке подвижнике се прича да су заборавили да зло уопште постоји?  Због чега треба да копамо по сметлишту?  Зато што је љубав према Богу дар Божанске благодати и да би се примила благодат треба за њу ослободити место у свом срцу,  а цело наше срце је заузело земаљско као непријатељска војска која је окупирала земљу и прогласила у њој свој у диктатуру.

Световни човек ће,  можда,  не схватајући о чему се ради,  с негодовањем рећи:"Зашто треба да се загледам у прљавштину, да се сећам свега што се дешава с људским телом након његовог погребења, да размишљам о порочности људских страсти кад желим мирно да живим на земљи,  да се наслађујем њеним добрима и благодарим Богу?  Зар због тога да не би убијао и крао човек обавезно мора да замишља себе као леш који се распада?" Међутим, ствар ни из далека није тако једноставна.

Уколико кажемо да је живот предиван сам по себи у својој земаљској равни бићемо у противречности са свом историјом човечанства која представља трагедију, чији последњи акт још није завршен и чија завеса још није спуштена. На то нам се може рећи да у свету има много тога дивног.  На пример,  сама природа,  уметност,  и посебно књижевност.

Пре пада у грех центар Адамовог битија био је Бог. Он је био за њега почетак и бесконачни крај битија - извор вечне светлости,  узрок који даје свету живот и покреће га. Бог је за Адама био више него мајка за новорођенче. После пада у грех веза човека с Богом је нарушена. Господ као да је сакрио Свој лик у магли. Видљиви разлог и основа постојања човека постао је овај земаљски, материјални свет, центар бића - сам човек,  а садржај живота - задовољавање његових жеља и страсти.

На почетку сећање на смрт бива тешко,  па чак и мучно,  али касније,  кад под његовим утицајем страсти почињу да се смирују као дивље звери под бичем укротитеља човек више не осећа тежину и муку, већ олакшање. Он као да се буди из сна, његов ум ослобађајући се притиска страсти постаје јаснији и чистији. Његова душа више није с таквом снагом везана за земаљско као раније, постепено почиње да осећа слободу. Његово срце почиње да жуди за чистотом, због чега је један од светих отаца и рекао да је сећање на смрт чисто и целомудрено иако су слике смрти ужасне.

Постоји једна метода,  веома делатотворна:  видети будућност иза танког покрова садашњости. Кад се срећеш с човеком замисли шта ће бити с њим после његовог изласка из живота: спашће му кожа с лица, кости лобање ће постати огољене, његово тело ће иструлити и тада нећеш осећати према њему ни јаку привлачност, ни непријатељство; највероватније ће ти га постати жао. Чему завидети ако сваки човек мора да легне као дете у колевку, у гроб и ако ће се претворити у неколико шака праха? Према коме осећати пристрасност?

Трећу годину заредом у храму на Пашинцу служена је Литургија и молебан поводом наступајуће Православне Нове Године.

Тачно у поноћ између 13. и 14. јануара 2012. године отац Владислав је служио Литургију Светог Василија Великог а потом и молебан на којима се сабрао већи број вјерника да умоле Господа за преостале дане свога живота, да они буду благословени и богоугодни.